Svi želimo da spoznamo tajne najproduktivnijih timova, najuspešnijih projekata, dugovečnih parova, najiskrenijih prijateljstva jer bismo da uživamo najveće benefite takvih odnosa. As simple as that.
Not that simple je pitanje je kako doći do tih benefita koji stvaraju nove univerzume?
Amy Edmonson nam je 1999. godine svojim istraživanjem pokazala da postojanje “psihološke sigurnosti” u timovima igra ključnu ulogu u podsticanju učenja i inovacija, a znamo već da su rast i razvoj ključni za dalek domet na svakom polju.
Google je takođe krenuo u potragu za odgovorom. Kroz Aristotelov projekat su došli do psihološke bezbednosti kao ključnog faktora uspešnosti timova.
A udaljavajući se od organizacijskog konteksta… Pre neki dan je moja prijateljica otvoreno razgovarala sa svojim partnerom o osećaju monotonije i dosade u njihovom odnosu. Saslušali su jedno drugo, razmotrili različite pristupe i alternative da ovo reše. Eto je opet – psihološka bezbednost na delu.
OK, jasno je, treba kreirati okruženje koje ovaj osećaj karakteriše.
Ali, za početak…
Šta je psihološka bezbednost?
Psihološka bezbednost znači slobodu da
… budeš ono što jesi.
… kažeš ono što misliš.
… postaviš pitanje za sve što ti nije jasno.
… podeliš svoje ideje i zamisli.
I sve to možeš zato što se ne plašiš osude, odbacivanja, kažnjavanja ili drugih negativnih posledica.
Psihološku bezbednost zato posmatramo kao osećaj, klimu, emocionalno stanje u bilo kojoj relaciji, koje ti dozvoljava da ti budeš ti u punom sjaju.
Šta donosi psihološka bezbednost?
Psihološki bezbedno okruženje je bitno za osećaj samopouzdanja, otvorenu komunikaciju, zadovoljstvo, predanost, rast i razvoj. Kada postoji ovakva jedna zona sigurnosti, bez prezanja od ranjavanja, problemi se konstruktivnije rešavaju, više je ponuđenih rešenja, kreacija i inovacija jer su ljudi spremni (i u stanju) da se igraju. Psihološka bezbednost predstavlja osnovu za dugotrajnije odnose sa visokim nivoom poverenja. Podržava humor, jača prisnost i povezanost. Ovakvo okruženje je na kraju dana mnogo zanimljivije od okruženja kome ova komponenta nedostaje.
U radnom kontekstu, pored pomenutih aspekata, psihološka bezbednost donosi uključenije zaposlene i više performanse. Dodatne studije nam pokazuju da su zaposleni koji se osećaju psihološki bezbednim u svom timu pokazali rast u produktivnosti za 56%, kao i umanjenje rizika fluktuacije za 50%. Psihološka bezbednost je osnova za kulturu koja želi da propagira i neguje diverzitet, inkluziju i pripadanje, kao i wellbeing.
Kako da procenim da li psihološka bezbednost postoji ili ne?
Da li se ustručavaš da kažeš ono što ti je na pameti?
Da li se ponašaš u skladu sa svojim osećanjima?
Da li te je strah da daš povratnu informaciju ili kritiku?
Da li sakrivaš svoje greške?
Da li imas slobodu da kažeš da nešto ne razumeš ili ne znaš?
Ukoliko su odgovori „DA“, to bi značilo da u okruženju u kom se nalaziš potencijalno strahuješ od reakcije i odnos baš i „ne diše“ psihološku bezbednost.
Sa druge strane, ako osećaš spontanost, lagodnost, opuštenost, poletnost da doprineseš, kažeš i učestvuješ, slobodu da prokomentarišeš, analiziraš svoje i tuđe greške, čestitam! Tvoja grupa uspešno neguje osećaj psihološke bezbednosti.
A šta treba da uradim da bih izgradio psihološku bezbednost?
Prvo od sebe pođi…
Za ovaj ples je potrebno dvoje!
Za početak, potrebno je da pođemo od nas samih i osvestimo lični odnos prema svojim greškama, kao i različitostima, koji se uspostavlja od malih nogu. Zato se možeš zapitati:
Kako se odnosim prema sebi kada pogrešim?
Da li verujem da postoji jedini pravi način da se neke stvari urade?
Kako su greške tretirali roditelji, učitelji, bake i deke?
Kako su se tokom odrastanja prihvatali različiti pristupi u rešavanju, ponašanju, igri?
Koje sam poruke primao/la o tome šta se sme, a šta se ne sme?
Drugim rečima – ako smo sami izuzetno osuđujući i rigidni u razmatranju jer smo tako „podešeni“, ne možemo očekivati da ćemo prihvatiti klimu psihološke bezbednosti, već je možemo i narušiti. Zato je potrebno da se preispitamo i ozbiljno poradimo na ovome samostalno ili uz stručnu podršku, ukoliko je potrebno.
… pa potom do drugih dođi.
U odnosu sa drugima, psihološka bezbednost se gradi na više načina, stoga je više alata, odnosno elemenata koji je čine:
1. Razgovor o psihološkoj bezbednosti – šta predstavlja, zašto je bitna i da li ona postoji u odnosu.
2. Empatija i aktivno slušanje.
3. Poverenje i realizovanje uspostavljenih dogovora, bez skrivenih agendi.
4. Poštovanje i uvažavanje sagovornika u svakoj situaciji.
5. Transparentna komunikacija – prenošenje i deljenje svih relevantnih informacija.
6. Prilagođavanje i podsticanje komunikacije kroz različite kanale – nekome više prija da govori, nekome da piše, nekome da javno izlaže, a nekome je potrebno vreme da razmisli pre nego što nešto kaže. Koristi zato različite načine komunikacije (usmeno, pisano), aktivno ali ne napadno tragaj za mišljenjem i utiscima, i po mogućstvu obezbedi vreme za pripremu pred bilo koji sastanak.
7. Postavljanje otvorenih pitanja – bitno je da čujemo šta neko zaista misli i kako vidi stvari, jer se kroz otvorena pitanja dobija dodatna vrednost svakog razgovora.
8. Davanje povratne informacije ali i traženje iste.
9. Traženje alternativnih gledišta i otvorenost u razmatranju drugačijih rešenja.
10. Prihvatanje grešaka kao prilike za učenje i razvoj, uz razgovor i analizu kako se ne bi dalje ponavljale.
11. Jasno definisanje i usaglašavanje oko ciljeva – ka čemu se teži, usaglašavanje oko postavljenih ciljeva i krajnjeg uspega.
12. Spontanost i generalno prihvatanje različitosti.
Biti autentičan je ključna stvar.
Psihološka bezbednost se ne gradi na silu. Ne gradi se ni na principu „Podržavam, ali ne primenjujem.“. Ovo je koncept koji se živi i koji se oseća. Nije u pitanju alat za menadžere, već je u pitanju stav koji imamo prema sebi i prema drugima, zbog čega će i menadžerski posao biti lakši.
U kreiranje psihološki bezbednosti se ulazi transparentno, jasno, postepeno i sa strpljenjem, bez kompromisa po pitanju svih gorespomenutih aspekata. Ona znači potpuno poverenje i otvorenost, spremnost da se bude vulnerabilan i da se prihvati tuđa vulnerabilnost.
Nisu li najuspešniji oni timovi čiji članovi pomeraju granice?
Nisu li najsrećniji oni parovi koji ne gube sebe u odnosu?
Nisu li najdivnija ona prijateljstva gde se bez ustezenja kaže šta se misli?
